Krajem jula meseca tekuće 2010-te godine Zoran Radosavljević Kiki i ja realizovali smo u delo ideju da biciklama dođemo iz Austrije do Niša. Grubi plan puta osmislili smo u jednoj niškoj kafanici uz veliku pomoć Google Earth-a. Glavna poenta je bila da proverimo kako novim pasošima, koje tek što smo izvadili posle višečasovnih i višednevnih čekanja u redovima, bez problema možemo biciklima da prelazimo granice i budemo bar na kratko deo Evrope. Dodatni stimulans na celu priču bio je naš drug, treći akter ove kafanske priče, Saša Blagojević, koji nam je obećao, ako uspemo, nagradnu večeru u kafani po našem izboru.

Bicikle smo do Beča prevezli autobusom, ali pred sam polazak javilo se i nekoliko problema. Sam start smo pomerili za par dana, jer nam je falio deo opreme koji nismo našli ni u Srbiji ni u Beču, vreme je bilo prilično nestabilno, a nismo uspeli ni da kompletiramo sve potrebne mape puta. Na kraju, uzeli smo kartu koja pokriva rutu od Beča do Budimpešte i krenuli u nadi da ćemo nastavak karte naći negde usput. Ipak smo se uzalud nadali :). Nedostatak karata od Budimpešte kroz Srbiju i Rumuniju verovatno nije prouzrokovan velikom potražnjom već suprotno. Još jednom se potvrđuje ona stara “što južnije to tužnije”. Naime biciklisti su u Austriji, Slovačkoj i Mađarskoj (jedine evropske zemlje koje smo prošli a verujemo da je biciklistička infrastruktura slična i u ostalim urbanim zemljama) na granici između ravnopravnih i povlašćenih učesnika u saobraćaju, biciklističke staze postoje svuda, a na severu Mađarske biciklističke staze postoje između svaka dva sela i uređenije su od magistralnog puta.

Putevima kojim smo se vozili nailazili smo na bicikliste u sličnim poduhvatima. Najviše je tu bilo Holanđana i Nemaca. Jedina razlika je što su oni vozili po malo a po mnogo razgledali gradove na koje nailaze. Nažalost mi smo bili prilično ograničeni vremenom (odmori kod nas kratko traju), tako da smo bili prinuđeni na minimum 100 pređenih kilometara dnevno. Ipak našlo se dovoljno vremena za svaki grad na putu koji nam se učinio interesantnim.

Prvog dana posle Beča stigli smo u Bratislavu. Predivan grad, predivni ljudi koji pričaju i žive vrlo slično nama. Ovo je i prva granica koju smo prešli. Granica u stvari ne postoji, samo smo prošli pored napuštenih zgrada u kojima su nekada sedeli carinici. Jutro smo iskoristili za obilazak njihove tvrđave i ostalih znamenitosti koje su nam stanovnici preporučili, okrepili se u restoranu sa par dobrih čeških piva i nastavili dalje prema Budimpešti. Na putu do Budimpešte naišli smo na par vrlo interesantnih gradova za koje smo tada prvi put u životu čuli. Neki koje bih izdvojio su Tata koji ima predivno jezero sa zamkom, Gior za koga smo posle čuli da je univerzitetski grad i naše najveće iznenađenje Estergom. Estergom je poznat po crkvi (bazilici) koja je treća po veličini u Evropi (mnogo veća od one koja je turistička atrakcija a nalazi se u Budimpešti). Budimpešta je grad o kome već ne treba trošiti reči. Gradove od Budimpešte do graničnog prelaza Kelebija (gde smo ušli nazad u Srbiju) nismo obilazili jer smo bili praćeni lošim vremenom, pre svega neprestanom kišom. Želim samo da napomenem da smo najveće vrućine uglavnom provodili na lokalnim kupalištima koje je imao skoro svaki grad u kome smo bili.

Šestog dana vožnje ušli smo u Srbiju i tada shvatili zašto se većina biciklističkih staza koje prate Dunav završava baš u Mađarskoj. U Vojvodini, za razliku od centralne Srbije, biciklističke staze POSTOJE, ali se one mogu naći samo u gradovima. Problem nastaje kada treba preći iz mesta u mesto, pošto ste prinuđeni da koristite isti put kao i vozila. Srpski vozači automobila se prema biciklistima odnose na dva načina:

  • ponašaju se kao da isti ne postoje pa brzinom od preko 100km/h prolete na 10-tak cm od njih
  • sačekaju da dođu na otprilike pola metra od bicikliste, a onda legnu na sirenu tako da ako niste gluvi postoji prevelika verovatnoća da se u trenutku izbezumite i sletite sa puta.

Dve stvari sam primetio dok smo vozili od Beča do Budimpešte: prva je da nisam čuo ni jednu sirenu, a druga da ni jedan pas nije zalajao na nas. Ovu monotoniju smo razbili već kod Bačke palanke Тужан.

O vožnji kroz Srbiju ne želim da trošim reči. Samo ću napomenuti da smo kod Jagodine naišli na grupicu od 3 biciklista koji su krenuli iz Tuluza za Istambul. Da nam odmor nije isticao verovatno bi nastavili s njima.

Što se ekonomske strane našeg puta tiče prošli smo odlično. Spavali smo jednom u parku, dva puta u kampu u našem šatoru, par puta u apartmanima i par puta kod prijatelja koje smo imali u usputnim gradovima. Cene noćenja u kampovima su 5 evra, dok su se cene prenoćišta u apartmanima kretale od 10 do 14 evra po osobi. Ukupno smo za tih 10 dana prešli 1120km. Inače ni Kiki ni ja se ne bavimo biciklizmom profesionalno, već samo rekreativno. On radi kao fotograf, a ja za život zarađujem programiranjem. Savetovao bih svakom ko ima dovoljno slobodnog vremena i bar malo kondicije za vožnju bicikla da proba da ode do Evrope i uživa u čarima koje su obezbeđene biciklistima u civilizaciji.

Fotografije sa ovog putovanja možete pogledati na sledećoj adresi:
http://picasaweb.google.com/stolex/BecBratislavaBudimpestaNis#

Završio bih ovaj post citatom koji sam video na jednom putokazu za Dunavsku biciklističku rutu koji kaže:
“Nikada ne treba da budemo uplašeni od toga da probamo nešto novo. Amater je izgradio Nojevu barku, profesionalci Titanik.”


Maja meseca 2010-te uz mnogo čekanja u redovima uspeo sam da izvadim crveni pasoš. Želja mi je bila da pasoš prvi put overim biciklom, dilema je bila samo u koju državu da odem. Da li iz Niša do Bugarske, ili iz Beograda do Rumunije. Pošto generalno više vremena provodim u Beogradu a i bicikla koju vozim u Beogradu je za par klasa kvalitetnija od one u Nišu, odluka je pala na Rumuniju. Vreme mi nikako nije bilo naklonjeno jer je ceo juni mesec ove 2010-te bio kišovit, ali, ko čeka taj i dočeka - došlo je mojih 5 minuta.
U samom startu sam kasnio par sati, jer sam tek oko 10 sati krenuo na put. Da bi uneo malo raznovrsnosti u celu trasu odlučio sam da idem preko Smedereva, a vraćam se preko Pančeva. Do Smedereva je put užasan, asfalt je talasast kao more za vreme bure, put je prepun krivina i stalnih uspona i spustova. Smederevo kao Smederevo je predivan grad, tako da sam i ovog puta tempirao odmor baš u njemu. Tu sam se okrepio voćem i sokovima, kao i pljeskavicom koja me u mnogome podsećala na nišku.

U Smederevu sam prešao na drugu stranu Dunava i nastavio putem Kovina pa kroz Deliblatsku peščaru sve do Bele Crkve gde je usledio drugi predah. Vožnja kroz Deliblatsku peščaru je prijala, duga, monotona deonica, sa gustim drvoredom sa obe strane koji na momente pruža više nego dovoljnu hladovinu u vrele letnje dane. Sve vreme pratila me predivna pesma slavuja. U Beloj Crkvi prijatno sam bio iznenadjen brojem i organizacijom njihovih kupališta. Sve je lepo sredjeno, bilo je puno ljudi, jedini moj problem je što nisam imao potrebnu opremu za kupanje, jer nisam ni računao na ova kupališta.

Od Bele Crkve do granice sa Rumunijom (Kaludjerova) ima manje od 20km. Pošto sam dosta okasnio još od starta, pala je u vodu moja želja da prodjem kroz veći deo Rumunije i u Srbiju se vratim na graničnom prelazu kod Vršca. Provozao sam samo kraću deonicu oko granice i stacionirao se u vreći za spavanje u pograničnom selu. Ono što nisam ni slutio to je količina komaraca koja obitava ovde, kao da u poslednjih 20-tak godina nikada nisu vršili zaprašivanje. Kako li obični meštani žive nije mi jasno, ali ja sam vidno neispavan i jos vidnije izujedan, jedva dočekao prvu jutarnju svetlost (nesto pre 5 po Srpskom vremenu) da samo stegnem vrecu i brze bolje dodjem nazad u Srbiju pa negde na miru lepo sredim stvari i pripremim se za povratak..
u Beogradu sam bio pre 15h. Vožnja u jutarnjim satima, dok sunce jos uvek ne prži svom svojom jačinom, prija, pa je i učinak bio više nego zadovoljavajući.
Srce je bilo na mestu, očekivanja ispunjena, sad sam mogao na miru da se spremam za sledeći, mnogo veći poduhvat.
Album sa slikama se nalazi na adresi:
http://picasaweb.google.com/stolex/Rumunija#


Još jedna neplanirana vožnja. Naime planirao sam, završivši sve obaveze po gradu, da tog 12.-tog juna odvozim jednu kratku relaciju do sela Rautovo pored Niša. Međutim toliko sam se zamislio vozeći se bulevarom Cara Konstantina da sam promašio skretanje i osvestio se tek kod skretanja za Nišku banju. Kad sam već došao do ovde reših da odvozim do Jelašničke klisure gde možda nađem nekog poznatog roštiljdžiju, ali avaj :(.
Tako u jeku vrućine, oko 13h, na temperaturi preko 35 stepeni, junak ove priče reši da proba da ne umre i popne se biciklom do Bojaninih voda. Predahnuo sam malo ispred crkvice u selu Donja Studena i krenuo uzbrdo. Moram da priznam da nije bilo lako, par puta sam stajao pored improvizovanih česama da se okrepim, svaki trenutak koji sam iskoristio da stanem u hlad insekti su koristili da se zalepe za mene, i krenu da se slade.
Na kraju sam ipak uspeo (iako sam razmišljao da odustanem), došao do planinarskog doma i naručivši jedno pivo uživao u pogledu. Ono što mogu da primetim je da je moj GPS pokazao visinu 40-tak metara manju od 900mnv koliko je bilo ucrtano na vojnoj mapi koju sam koristio. Verovatno je tih 900m visina na vrhu osmatračnice (na koju se ovog puta nisam penjao).


I ove 2010-te godine, kao i prethodne, mesec jun je umesto da bude pretežno sunčan bio uglavnom kišovit. Verovao sam prognozi i meteorolozima koji su najavili razvedravanje i isplanirao da ceo vikend provedem na bicikli, ali prognoza je omašila za 5-6 sati. Subota ujutru je bila izrazito kišovita tako da mi je propao plan za dvodnevno bicikliranje. Na svu sreću vreme se sasvim stabilizovalo za nedelju koju sam iskoristio kao prvi sunčani dan u vikendima ovog proleća da istražim lepote Kosmaja.
Puteve do Kosmaja sam vec proučavao u zimskim i kišnim danima, sad je ostalo samo da se prisetim svega, baterije su vec bile pune jer su bile pripremljene za subotu, i tako u nedelju nesto pre 7 sati krenem u novu avanturu.

From Kosmaj

Prvo iznenađenje na koje nailazim je Dunav koji je kod Nebojšine kule na Dorćolu prerastao u jezero. Okrećem se nazad i krećem kroz sam grad koji sva sreća zbog vikenda i ranih jutarnjih sati nije bio u totalnom zakrčenju kao i inače. Relacija do Avale je prošla bez problema. Tu mi je bila i prva kontrolna tačka - Draganova česma (zašto Draganova možete pročitati u mom putešestviju do Avale), a onda od Ripnja prelazim u za mene neistražene krajeve. Prvo nailazim na Trešnju, naselje o kome je bilo previše reči u jednoj od mojih prethodnih firmi. Najviše interesantnih građevina nalazim u mestu koje se zove Ralja. Neke od njih su crkva u dvorištu privatne kuće nakićene preskupom i kič kovanom ogradom, propalim starim mlinom kao i nekom fabrikom koja se izgleda bavila prodajom građevinskog materijala.

From Kosmaj

Od Ralje sam mogao da nastavim kragujevačkim putem prema Mladenovcu do skretanja za Sopot, ali ja sam se ipak odlučio za ruralniju varijantu i odavde krećem sporednim putem prema Sopotu i selu Babe. Pred sam ulaz u Sopot sam se okrepio na lokalnoj česmi i poigrao sa malim kučencetom, u Sopotu kupio par kroasana "da se nađe" i nastavio putem koji direktno izbija na Kosmaj.

From Kosmaj

Pre nego sto sam biciklom krocio na zaštićenu teritoriju naišao sam na restoran u kome svira čuveni Rade Kosmajac, kao i još neki poznati pevači narodnih kafanskih pesama. Posle blažeg uspona nailazim na prvi manastir na Kosmaju, odmah pored puta. U pitanju je manastir Tresije.

From Kosmaj

Preko puta samog manastira nalaze se kuće u kojima je moguće prenoćiti za cenu od 600 dinara, pa sve do punog pansiona za svotu od 1500 dinara ako me sećanje ne vara. Kosmaj je planina koja je prilično urbanizovana (na žalost). Svi putevi su asfaltirani ili popločani (toliko od mog offroad-a), a sa strane je moguće naći brdo sportskih terena, restorana, partizanskih spomenika... Samim tim ljudi koje je moguće videti ovde nisu baš pravi ljubitelji planina, već više penzioneri i urbani snobovi koji su kolima (ili autobusom) došli do samog vrha, naručili espreso u restoranu uz priču kako je ovo netaknuta priroda (za njih možda i jeste), pritom bacivši bar jednu paklicu cigareta ili limenku nekog energetskog pića pored puta. Čak nisam našao ni prikladno mesto da pojedem svoje kroasane u miru i tišini. Krenuo sam zaobilaznim putem oko planine do Sopota, ali sam ga očigledno promašio (želeo bih da napomenem da taj put na mom GPS uređaju ne postoji, ali postoji na glupim tablama koje su svuda po Kosmaju). Sad dolazi na red ona čuvena rečenica "ko zna zašto je to dobro".

From Kosmaj

E pa dobro je jer sam spuštajući se tim putem prema Mladenovcu video kraičkom oka putokaz do drugog manastira, koji mi je nekako bio mnogo draži. Manastir Pavlovac je podigao Despot Stefan u XV veku, skoro je renoviran, ali je još uvek daleko od ostatka civilizacije i urbanizma Kosmaj planine. Pravi manastir, u prirodi, sa monahom Gavrilom sa kojim smo imali dovoljno vremena da popričamo (u manastiru sam zatekao još dvoje slučajnih prolaznika). U slobodno vreme monah Gavrilo se bavi i fotografijom i to mu odlično ide. Uglavnom fotograviše crkvu i stare gradjevine, portrete i mrtvu prirodu.
Pošto je baterija na mom improvizovanom GPS uređaju bila u fazi nestajanja, da ne bih reskirao povratak, rešio sam da se vratim preko Mladenovca, pa glavnim putem. Najveće razočarenje u povratku je da je tim putem skoro nemoguće voziti ne samo bicikl već i kola, jer pored vas stalno lete nezreli napaljeni motociklisti sa jakim mašinama. Oni su me pratili sve do Jajinaca.

Sve fotografije sa ovog mog puta moguće je videti na http://picasaweb.google.com/stolex/Kosmaj


Evo jedne odlične reklame koja treba da skrene pažnju vozačima da postojimo i mi, biciklisti:



Posle više uspešnih trasa preko 100km cilj koji sam sebi zacrtao za 2009-tu godinu bio je put od Beograda do Novog Sada i nazad za jedan dan. Kako je leto prolazilo shvatio sam da se dan sve više i više smanjuje na račun noći i tako tačno na ravnodnevnicu 23-ćeg septembra krenem u ovaj poduhvat.
Da bih ugrabio što više od dana, a i izbegao jutarnje gradske gužve, ustao sam nešto pre 6 sati da bih već u 6:30 krenuo na dug put. Grad je bio prilično prazan, tek po neki mamurni i premoreni prolaznik koji je posle vikend provoda odlazio kući, dok je tišinu remetila muzika sa par splavova ispod Brankovog mosta koji su još uvek radili. Temperatura je bila malo niža, ali mi je to ulivalo poverenje da će dan biti prijatan. Tako je i bilo. Iza mene su ostale Stara i Nova Pazova, Inđija, a put se nastavljao prema Sremskim Karlovcima.
From Beograd - Novi Sad - Beograd
Ovde sam napravio i prvi predah, kupio vodu i keks i obišao uličice. Da sam prešao Frušku goru saznao sam tek kada sam video na GPS-u da sam na nadmorskoj visini od skoro 500m. Nakon manjeg odmora u Karlovcima reših da završim tu poslednju deonicu do Novog Sada.
From Beograd - Novi Sad - Beograd
Kapiju Petrovaradinske tvrđave prošao sam negde oko 11h. Nakon kraće vožnje kroz kroz centar i prisećanja na vojničke dane i kratak boravak na VMC-u u Novom Sadu, reših da se javim prijateljima i nađem žrtvu za piće. Nažalost svi koje znam su koristili subotu za produženi san i odmor od petka tako da sam vrlo brzo rešio da krenem nazad, sada već drugim putem.
Išao sam preko Beške. Do Beške sam išao uz obalu Dunava, gde sam između ostalog i probušio gumu.
From Beograd - Novi Sad - Beograd
U Beškoj sam hteo da nađem mesaru o kojoj sam samo slušao bajke od mog prijatelja Doktora i da probam taj čuveni specijalitet: hleb od mesa. Nažalost mesara nije radila :(.
From Beograd - Novi Sad - Beograd
Put od Beške do Beograda je bio sličan kao i onaj od Beograda do Novog Sada - asfaltirani :(. Na kraju u Beograd sam se vratio sa pređenih nešto više od 160km.
Pošto je ostalo još dosta do mraka rešio sam da iskoristim šansu koja mi se ne pruža svakog dana i da se provozam po gradu još malo i probijem još jedan limit - 200km. Tako se i desilo i to ne za mnogo. Moj Genesis je tog dana preturio tačno 202km







Naslov ovog posta bi mogao da glasi i: Kako sam zadnjim atomima snage jurio za grupom biciklista-trkača i ipak ih ispratio do kraja.

NIKADA nisam slavio prvi maj. Uvek sam se gadio kada vidim kako okoreli komunistički šljam uništi prirodu za samo jedno jutrenje. Tako je trebalo da bude i ovog puta (a i bilo je). Dogovorim se ja tako da sa svojim drugom Šomijem tog prvog maja krenemo u vožnju biciklima kroz prirodu. Ideja nam je bila Dunavom do Pančeva, a odatle već kako bude. Plan nam je poremetio jedan poziv koji sam video na freebiking mailing listi za prvomajsku vožnju bicikala do Krčedina. Postojale su dve ture, jedni su išli vozom do Krčedina gde se vozio krug od 20-tak kilometra, a druga, teža je podrazumevala da se i do Krčedina dođe biciklima. Mi smo naravno izabrali težu.
From Zekin salas
Sam početak nije baš obećavao. Naime u 8:50, na zbornom mestu pored beogradskog skejt parka, bili smo samo Šomi i ja. Na našu sreću ubrzo se ekipa proširila, tako da smo put Krčedina krenuli nas petorica. Sa malim zakašnjenjem smo i stigli na vožnju. Posle vožnje smo se u Zekinom salašu okrepili pivom i šopskom salatom, odmorili i sačekali da sunce malo "oslabi" pa da krenemo nazad put Beograda.

From Zekin salas
Statistika kaže da sam u oba smera prešao 147km, GPS nisam konektovao na vreme tako da nemam podatke o ukupnom usponu i padu.


Avala - i nije neka planina, ali je odlična za početak. Kako i zašto baš Avala?
Smoren od biciklističkih staza u samom Beogradu (kojih da ne grešim dušu ima dovoljno, ali mogu sve da se prođu u jednom danu), rešio sam da se otisnem malo van grada i tako kao prvu ideju dobijem Avalu. Da se ne bih ponavljao, celokupno mučenje i sreća na kraju opisani u sledećem postu:

http://blog.nislija.be/2009/06/biciklom-na-avalu.html