Naslov ovog posta bi mogao da glasi i: Kako sam zadnjim atomima snage jurio za grupom biciklista-trkača i ipak ih ispratio do kraja.
NIKADA nisam slavio prvi maj. Uvek sam se gadio kada vidim kako okoreli komunistički šljam uništi prirodu za samo jedno jutrenje. Tako je trebalo da bude i ovog puta (a i bilo je). Dogovorim se ja tako da sa svojim drugom Šomijem tog prvog maja krenemo u vožnju biciklima kroz prirodu. Ideja nam je bila Dunavom do Pančeva, a odatle već kako bude. Plan nam je poremetio jedan poziv koji sam video na freebiking mailing listi za prvomajsku vožnju bicikala do Krčedina. Postojale su dve ture, jedni su išli vozom do Krčedina gde se vozio krug od 20-tak kilometra, a druga, teža je podrazumevala da se i do Krčedina dođe biciklima. Mi smo naravno izabrali težu.
Sam početak nije baš obećavao. Naime u 8:50, na zbornom mestu pored beogradskog skejt parka, bili smo samo Šomi i ja. Na našu sreću ubrzo se ekipa proširila, tako da smo put Krčedina krenuli nas petorica. Sa malim zakašnjenjem smo i stigli na vožnju. Posle vožnje smo se u Zekinom salašu okrepili pivom i šopskom salatom, odmorili i sačekali da sunce malo "oslabi" pa da krenemo nazad put Beograda.
Statistika kaže da sam u oba smera prešao 147km, GPS nisam konektovao na vreme tako da nemam podatke o ukupnom usponu i padu.
0 коментара: