I ove 2010-te godine, kao i prethodne, mesec jun je umesto da bude pretežno sunčan bio uglavnom kišovit. Verovao sam prognozi i meteorolozima koji su najavili razvedravanje i isplanirao da ceo vikend provedem na bicikli, ali prognoza je omašila za 5-6 sati. Subota ujutru je bila izrazito kišovita tako da mi je propao plan za dvodnevno bicikliranje. Na svu sreću vreme se sasvim stabilizovalo za nedelju koju sam iskoristio kao prvi sunčani dan u vikendima ovog proleća da istražim lepote Kosmaja.
Puteve do Kosmaja sam vec proučavao u zimskim i kišnim danima, sad je ostalo samo da se prisetim svega, baterije su vec bile pune jer su bile pripremljene za subotu, i tako u nedelju nesto pre 7 sati krenem u novu avanturu.
Prvo iznenađenje na koje nailazim je Dunav koji je kod Nebojšine kule na Dorćolu prerastao u jezero. Okrećem se nazad i krećem kroz sam grad koji sva sreća zbog vikenda i ranih jutarnjih sati nije bio u totalnom zakrčenju kao i inače. Relacija do Avale je prošla bez problema. Tu mi je bila i prva kontrolna tačka - Draganova česma (zašto Draganova možete pročitati u mom
putešestviju do Avale), a onda od Ripnja prelazim u za mene neistražene krajeve. Prvo nailazim na Trešnju, naselje o kome je bilo previše reči u jednoj od mojih prethodnih firmi. Najviše interesantnih građevina nalazim u mestu koje se zove Ralja. Neke od njih su crkva u dvorištu privatne kuće nakićene preskupom i kič kovanom ogradom, propalim starim mlinom kao i nekom fabrikom koja se izgleda bavila prodajom građevinskog materijala.
Od Ralje sam mogao da nastavim kragujevačkim putem prema Mladenovcu do skretanja za Sopot, ali ja sam se ipak odlučio za ruralniju varijantu i odavde krećem sporednim putem prema Sopotu i selu Babe. Pred sam ulaz u Sopot sam se okrepio na lokalnoj česmi i poigrao sa malim kučencetom, u Sopotu kupio par kroasana "da se nađe" i nastavio putem koji direktno izbija na Kosmaj.
Pre nego sto sam biciklom krocio na zaštićenu teritoriju naišao sam na restoran u kome svira čuveni Rade Kosmajac, kao i još neki poznati pevači narodnih kafanskih pesama. Posle blažeg uspona nailazim na prvi manastir na Kosmaju, odmah pored puta. U pitanju je manastir Tresije.
Preko puta samog manastira nalaze se kuće u kojima je moguće prenoćiti za cenu od 600 dinara, pa sve do punog pansiona za svotu od 1500 dinara ako me sećanje ne vara. Kosmaj je planina koja je prilično urbanizovana (na žalost). Svi putevi su asfaltirani ili popločani (toliko od mog offroad-a), a sa strane je moguće naći brdo sportskih terena, restorana, partizanskih spomenika... Samim tim ljudi koje je moguće videti ovde nisu baš pravi ljubitelji planina, već više penzioneri i urbani snobovi koji su kolima (ili autobusom) došli do samog vrha, naručili espreso u restoranu uz priču kako je ovo netaknuta priroda (za njih možda i jeste), pritom bacivši bar jednu paklicu cigareta ili limenku nekog energetskog pića pored puta. Čak nisam našao ni prikladno mesto da pojedem svoje kroasane u miru i tišini. Krenuo sam zaobilaznim putem oko planine do Sopota, ali sam ga očigledno promašio (želeo bih da napomenem da taj put na mom GPS uređaju ne postoji, ali postoji na glupim tablama koje su svuda po Kosmaju). Sad dolazi na red ona čuvena rečenica "ko zna zašto je to dobro".
E pa dobro je jer sam spuštajući se tim putem prema Mladenovcu video kraičkom oka putokaz do drugog manastira, koji mi je nekako bio mnogo draži. Manastir Pavlovac je podigao Despot Stefan u XV veku, skoro je renoviran, ali je još uvek daleko od ostatka civilizacije i urbanizma Kosmaj planine. Pravi manastir, u prirodi, sa monahom Gavrilom sa kojim smo imali dovoljno vremena da popričamo (u manastiru sam zatekao još dvoje slučajnih prolaznika). U slobodno vreme monah Gavrilo se bavi i fotografijom i to mu odlično ide. Uglavnom fotograviše crkvu i stare gradjevine, portrete i mrtvu prirodu.
Pošto je baterija na mom improvizovanom GPS uređaju bila u fazi nestajanja, da ne bih reskirao povratak, rešio sam da se vratim preko Mladenovca, pa glavnim putem. Najveće razočarenje u povratku je da je tim putem skoro nemoguće voziti ne samo bicikl već i kola, jer pored vas stalno lete nezreli napaljeni motociklisti sa jakim mašinama. Oni su me pratili sve do Jajinaca.
Sve fotografije sa ovog mog puta moguće je videti na
http://picasaweb.google.com/stolex/Kosmaj
Na kraju sam ipak uspeo (iako sam razmišljao da odustanem), došao do planinarskog doma i naručivši jedno pivo uživao u pogledu. Ono što mogu da primetim je da je moj GPS pokazao visinu 40-tak metara manju od 900mnv koliko je bilo ucrtano na vojnoj mapi koju sam koristio. Verovatno je tih 900m visina na vrhu osmatračnice (na koju se ovog puta nisam penjao).
