Krajem jula meseca tekuće 2010-te godine Zoran Radosavljević Kiki i ja realizovali smo u delo ideju da biciklama dođemo iz Austrije do Niša. Grubi plan puta osmislili smo u jednoj niškoj kafanici uz veliku pomoć Google Earth-a. Glavna poenta je bila da proverimo kako novim pasošima, koje tek što smo izvadili posle višečasovnih i višednevnih čekanja u redovima, bez problema možemo biciklima da prelazimo granice i budemo bar na kratko deo Evrope. Dodatni stimulans na celu priču bio je naš drug, treći akter ove kafanske priče, Saša Blagojević, koji nam je obećao, ako uspemo, nagradnu večeru u kafani po našem izboru.
Bicikle smo do Beča prevezli autobusom, ali pred sam polazak javilo se i nekoliko problema. Sam start smo pomerili za par dana, jer nam je falio deo opreme koji nismo našli ni u Srbiji ni u Beču, vreme je bilo prilično nestabilno, a nismo uspeli ni da kompletiramo sve potrebne mape puta. Na kraju, uzeli smo kartu koja pokriva rutu od Beča do Budimpešte i krenuli u nadi da ćemo nastavak karte naći negde usput. Ipak smo se uzalud nadali :). Nedostatak karata od Budimpešte kroz Srbiju i Rumuniju verovatno nije prouzrokovan velikom potražnjom već suprotno. Još jednom se potvrđuje ona stara “što južnije to tužnije”. Naime biciklisti su u Austriji, Slovačkoj i Mađarskoj (jedine evropske zemlje koje smo prošli a verujemo da je biciklistička infrastruktura slična i u ostalim urbanim zemljama) na granici između ravnopravnih i povlašćenih učesnika u saobraćaju, biciklističke staze postoje svuda, a na severu Mađarske biciklističke staze postoje između svaka dva sela i uređenije su od magistralnog puta.
Putevima kojim smo se vozili nailazili smo na bicikliste u sličnim poduhvatima. Najviše je tu bilo Holanđana i Nemaca. Jedina razlika je što su oni vozili po malo a po mnogo razgledali gradove na koje nailaze. Nažalost mi smo bili prilično ograničeni vremenom (odmori kod nas kratko traju), tako da smo bili prinuđeni na minimum 100 pređenih kilometara dnevno. Ipak našlo se dovoljno vremena za svaki grad na putu koji nam se učinio interesantnim.
Prvog dana posle Beča stigli smo u Bratislavu. Predivan grad, predivni ljudi koji pričaju i žive vrlo slično nama. Ovo je i prva granica koju smo prešli. Granica u stvari ne postoji, samo smo prošli pored napuštenih zgrada u kojima su nekada sedeli carinici. Jutro smo iskoristili za obilazak njihove tvrđave i ostalih znamenitosti koje su nam stanovnici preporučili, okrepili se u restoranu sa par dobrih čeških piva i nastavili dalje prema Budimpešti. Na putu do Budimpešte naišli smo na par vrlo interesantnih gradova za koje smo tada prvi put u životu čuli. Neki koje bih izdvojio su Tata koji ima predivno jezero sa zamkom, Gior za koga smo posle čuli da je univerzitetski grad i naše najveće iznenađenje Estergom. Estergom je poznat po crkvi (bazilici) koja je treća po veličini u Evropi (mnogo veća od one koja je turistička atrakcija a nalazi se u Budimpešti). Budimpešta je grad o kome već ne treba trošiti reči. Gradove od Budimpešte do graničnog prelaza Kelebija (gde smo ušli nazad u Srbiju) nismo obilazili jer smo bili praćeni lošim vremenom, pre svega neprestanom kišom. Želim samo da napomenem da smo najveće vrućine uglavnom provodili na lokalnim kupalištima koje je imao skoro svaki grad u kome smo bili.
Šestog dana vožnje ušli smo u Srbiju i tada shvatili zašto se većina biciklističkih staza koje prate Dunav završava baš u Mađarskoj. U Vojvodini, za razliku od centralne Srbije, biciklističke staze POSTOJE, ali se one mogu naći samo u gradovima. Problem nastaje kada treba preći iz mesta u mesto, pošto ste prinuđeni da koristite isti put kao i vozila. Srpski vozači automobila se prema biciklistima odnose na dva načina:
Dve stvari sam primetio dok smo vozili od Beča do Budimpešte: prva je da nisam čuo ni jednu sirenu, a druga da ni jedan pas nije zalajao na nas. Ovu monotoniju smo razbili već kod Bačke palanke
.
O vožnji kroz Srbiju ne želim da trošim reči. Samo ću napomenuti da smo kod Jagodine naišli na grupicu od 3 biciklista koji su krenuli iz Tuluza za Istambul. Da nam odmor nije isticao verovatno bi nastavili s njima.
Što se ekonomske strane našeg puta tiče prošli smo odlično. Spavali smo jednom u parku, dva puta u kampu u našem šatoru, par puta u apartmanima i par puta kod prijatelja koje smo imali u usputnim gradovima. Cene noćenja u kampovima su 5 evra, dok su se cene prenoćišta u apartmanima kretale od 10 do 14 evra po osobi. Ukupno smo za tih 10 dana prešli 1120km. Inače ni Kiki ni ja se ne bavimo biciklizmom profesionalno, već samo rekreativno. On radi kao fotograf, a ja za život zarađujem programiranjem. Savetovao bih svakom ko ima dovoljno slobodnog vremena i bar malo kondicije za vožnju bicikla da proba da ode do Evrope i uživa u čarima koje su obezbeđene biciklistima u civilizaciji.
Fotografije sa ovog putovanja možete pogledati na sledećoj adresi:
http://picasaweb.google.com/stolex/BecBratislavaBudimpestaNis#
Završio bih ovaj post citatom koji sam video na jednom putokazu za Dunavsku biciklističku rutu koji kaže:
“Nikada ne treba da budemo uplašeni od toga da probamo nešto novo. Amater je izgradio Nojevu barku, profesionalci Titanik.”
Bicikle smo do Beča prevezli autobusom, ali pred sam polazak javilo se i nekoliko problema. Sam start smo pomerili za par dana, jer nam je falio deo opreme koji nismo našli ni u Srbiji ni u Beču, vreme je bilo prilično nestabilno, a nismo uspeli ni da kompletiramo sve potrebne mape puta. Na kraju, uzeli smo kartu koja pokriva rutu od Beča do Budimpešte i krenuli u nadi da ćemo nastavak karte naći negde usput. Ipak smo se uzalud nadali :). Nedostatak karata od Budimpešte kroz Srbiju i Rumuniju verovatno nije prouzrokovan velikom potražnjom već suprotno. Još jednom se potvrđuje ona stara “što južnije to tužnije”. Naime biciklisti su u Austriji, Slovačkoj i Mađarskoj (jedine evropske zemlje koje smo prošli a verujemo da je biciklistička infrastruktura slična i u ostalim urbanim zemljama) na granici između ravnopravnih i povlašćenih učesnika u saobraćaju, biciklističke staze postoje svuda, a na severu Mađarske biciklističke staze postoje između svaka dva sela i uređenije su od magistralnog puta.
Putevima kojim smo se vozili nailazili smo na bicikliste u sličnim poduhvatima. Najviše je tu bilo Holanđana i Nemaca. Jedina razlika je što su oni vozili po malo a po mnogo razgledali gradove na koje nailaze. Nažalost mi smo bili prilično ograničeni vremenom (odmori kod nas kratko traju), tako da smo bili prinuđeni na minimum 100 pređenih kilometara dnevno. Ipak našlo se dovoljno vremena za svaki grad na putu koji nam se učinio interesantnim.
Prvog dana posle Beča stigli smo u Bratislavu. Predivan grad, predivni ljudi koji pričaju i žive vrlo slično nama. Ovo je i prva granica koju smo prešli. Granica u stvari ne postoji, samo smo prošli pored napuštenih zgrada u kojima su nekada sedeli carinici. Jutro smo iskoristili za obilazak njihove tvrđave i ostalih znamenitosti koje su nam stanovnici preporučili, okrepili se u restoranu sa par dobrih čeških piva i nastavili dalje prema Budimpešti. Na putu do Budimpešte naišli smo na par vrlo interesantnih gradova za koje smo tada prvi put u životu čuli. Neki koje bih izdvojio su Tata koji ima predivno jezero sa zamkom, Gior za koga smo posle čuli da je univerzitetski grad i naše najveće iznenađenje Estergom. Estergom je poznat po crkvi (bazilici) koja je treća po veličini u Evropi (mnogo veća od one koja je turistička atrakcija a nalazi se u Budimpešti). Budimpešta je grad o kome već ne treba trošiti reči. Gradove od Budimpešte do graničnog prelaza Kelebija (gde smo ušli nazad u Srbiju) nismo obilazili jer smo bili praćeni lošim vremenom, pre svega neprestanom kišom. Želim samo da napomenem da smo najveće vrućine uglavnom provodili na lokalnim kupalištima koje je imao skoro svaki grad u kome smo bili.
Šestog dana vožnje ušli smo u Srbiju i tada shvatili zašto se većina biciklističkih staza koje prate Dunav završava baš u Mađarskoj. U Vojvodini, za razliku od centralne Srbije, biciklističke staze POSTOJE, ali se one mogu naći samo u gradovima. Problem nastaje kada treba preći iz mesta u mesto, pošto ste prinuđeni da koristite isti put kao i vozila. Srpski vozači automobila se prema biciklistima odnose na dva načina:
- ponašaju se kao da isti ne postoje pa brzinom od preko 100km/h prolete na 10-tak cm od njih
- sačekaju da dođu na otprilike pola metra od bicikliste, a onda legnu na sirenu tako da ako niste gluvi postoji prevelika verovatnoća da se u trenutku izbezumite i sletite sa puta.
Dve stvari sam primetio dok smo vozili od Beča do Budimpešte: prva je da nisam čuo ni jednu sirenu, a druga da ni jedan pas nije zalajao na nas. Ovu monotoniju smo razbili već kod Bačke palanke
.O vožnji kroz Srbiju ne želim da trošim reči. Samo ću napomenuti da smo kod Jagodine naišli na grupicu od 3 biciklista koji su krenuli iz Tuluza za Istambul. Da nam odmor nije isticao verovatno bi nastavili s njima.
Što se ekonomske strane našeg puta tiče prošli smo odlično. Spavali smo jednom u parku, dva puta u kampu u našem šatoru, par puta u apartmanima i par puta kod prijatelja koje smo imali u usputnim gradovima. Cene noćenja u kampovima su 5 evra, dok su se cene prenoćišta u apartmanima kretale od 10 do 14 evra po osobi. Ukupno smo za tih 10 dana prešli 1120km. Inače ni Kiki ni ja se ne bavimo biciklizmom profesionalno, već samo rekreativno. On radi kao fotograf, a ja za život zarađujem programiranjem. Savetovao bih svakom ko ima dovoljno slobodnog vremena i bar malo kondicije za vožnju bicikla da proba da ode do Evrope i uživa u čarima koje su obezbeđene biciklistima u civilizaciji.
Fotografije sa ovog putovanja možete pogledati na sledećoj adresi:
http://picasaweb.google.com/stolex/BecBratislavaBudimpestaNis#
Završio bih ovaj post citatom koji sam video na jednom putokazu za Dunavsku biciklističku rutu koji kaže:
“Nikada ne treba da budemo uplašeni od toga da probamo nešto novo. Amater je izgradio Nojevu barku, profesionalci Titanik.”
