Bez obzira na sve poteškoće stvorili su se svi uslovi da san krene da se ostvaruje. Ja sam u Švajcarskoj, ispod mene je moj bicikl, na svu sreću još uvek u voznom stanju, a ispred mene su kilometri i kilometri predivnih švajcarskih biciklističkih ruta. U konsultaciji sa Nikolom odlučio sam da do Siona koji mi je sledeća bitna destinacija idem ipak preko Alpa, ali da usput prođem pored jezera oko Lucerna, šta me neće previše skrenuti sa pravca. Naravno videvši lepote istih poželeo sam da malo više uživam u njihovim čarima pa sam svojevoljno proširio rutu.
Čim se malo izađe iz naseljenog dela Ciriha pored puta se vrlo često može videti stoka, pre svega krave i ovce. Švajcarska je zemlja u kojoj su seljaci posebno cenjeni, tako da je velika čast biti seljak i imati kuću na selu i čuvati stoku. Ove su krave ograđene stujnom žicom tako da je nemoguće da se desi kao u Beogradu da konji izađu i prošetaju autoputem a da niko ne zna šta da radi s njima.
Kantonalni put kojim sam od Ciriha išao prema Cugu (Zug) većim delom je prolazio kroz predivnu šumu sa izuzetno visokim drvećem, tako da mi sunce nije moglo ništa. Cug je 30tak kilometara udaljen od Ciriha i prelep je gradić. Ja sam imao tu sreću da sam obalom jezera i šetalištem prošao baš kada su bili prepuni jer su u toku bile manifestacije povodom proslave dana državnosti. Ono što ovaj deo Švajcarske čini različitim od ostatka je to što ovde dolazi do čudnog ukrštanja vazdušnih struja pa vlada mediteranska klima. Kao dokaz tome su i palme kojih ima u izobilju.
Iz Cuga, prelazim na drugo jezero na kome leži još jedan prelepi grad - Lucern. To je jedan od najvećih letnjih turističkih centara u Švajcarskoj. Klima je i ovde blaža nego u ostatku zemlje. Zaštitni znak Lucerna svakako je drveni most, koji je sagrađen još u 17-tom veku i kao takav je najstariji drveni most u Evropi. Most je naravno renoviran, pogotovu posle požara koji ga je zahvatio krajem prošlog veka. Dugačak je oko 170m i celom dužinom ukrašen je cvećem.
Pošto mi svest prosečnog srpskog radnika nije dozvolila da platim za mene neverovatnih, a za Švajcarce uobičajnih, 160 eura za krevet u apartmanu za prenoćište, rešio sam da se u sumrak zaputim dalje prema Waggis-u i da na granici između dva grada razapnem šator.
Moja prijateljica Jelena bi mi sada verovatno (opet) rekla: "možeš ti da pobegneš iz sela, ali selo iz tebe nikad neće". Naime, za one koji ne prepoznaju list, u celoj Švajcarskoj ja sam našao da legnem baš pod šljivu. Pošto sam se lepo odmorio, i svario jučerašnji kebap, nastavio sam put, sada direktno u smeru Alpa. Problem na koji sam naišao je da nigde usput nisam mogao da nađem AA baterije, tako da dobrih 40-tak kilometra puta nisam mogao da pratim na GPS-u. Sreća je ipak bila na mojoj strani jer nisam imao mnogo dilema, tako da nisam odstupio od puta koji sam trebao da pratim. Usput sam na par mesta nailazio na ostatke pirotehnike kojom su prethodnog dana Švajcarci slavili dan svoje državnosti. U mestašcetu Erstfeld sam kupio zalihe "šećera", dopunio se vodom i krenuo polako u uspon. Na putu prema vrhu ima dosta česama i izvora. Sva voda na koju naiđete na Alpima je za piće, jer nema nikakvih zagađivača.
Negde na 1600mnv naišao sam na predivan prizor planinskog jezera sa stokom na ispaši. Ubrzo zatim našao sam se na prvom vrhu koji sam savladao - "Passo San Gottardo" na 2106mnv. Posle kraćeg odmora na jezeru sa predivnim pogledom na okolne vrhove usledio je fanstastičan spust na 1100mnv do turističkog mesta Airolo koje se nalazi u podnožju.
Airolo pripada italijanskom govornom području. Iskoristio sam ovu priliku da jedem pravu italijansku picu u piceriji u centru grada, i moram da priznam da mi se baš dopala. Da me ne bi mrak opet zatekao kao prethodnog dana u Lucernu rešio sam da krenem dalje i potražim smeštaj u nekom od narednih mesta, a da se što više približim donjoj tački sa koje sutradan krećem na drugi, glavni uspon. Na moje veliko razočarenje smeštaj ipak nisam našao. U mestima kroz koje sam prošao nisam video ni jedno živo biće, iako su u par dvorišta razbacane dečije igračke odavale utisak da tu ipak neko živi. Pored svega italijanski deo je mnogo siromašniji od nemačkog, putevi su lošiji, a mesta siromašnija i pustija. Tako sam na kraju i ovde bio prinuđen da prespavam u šatoru, u šumi, na nekih 1100mnv.
Sutradan sam rano ustao i krenuo put vrha. Dobra stvar je da je na ovom putu bilo mnogo manje saobraćaja, verovatno jer je bilo jutro i radni dan. Nažalost, zadovoljstvo da uživam u predivnom pogledu dok se penjem, kvarili su mi oblaci kojih je bilo svuda i koji su smanjivali vidljivost na manje od 5m. S druge strane, zahvaljujući tome što nisam blenuo sa strane, vrh Passo della Novena sam popeo nešto pre 11 sati prepodne.
Ovim je najteži deo moje priče bio odrađen. Sada je sledio spust sa 2478mnv (najviša tačka na kojoj sam bio) na 600mnv na koliko se nalazi Sion. Uz put sam prošao kroz mnogo turističkih mestašceta, uglavnom usredsređenih na zimski turizam i skijanje.
Prvi problem na koji sam naišao prilikom spusta su moje zadnje Avid hidraulične kočnice. Pod silinom tereta one su se često pregrevale tako da sam morao da stojim pored puta i čekam da se ohlade. Zatim sam prošao kroz totalnu provalu oblaka jer nisam našao gde da se sakrijem pošto kućice koje se grade u ovom delu nemaju strehe! Na kraju na par mesta kantonalni putevi su se pretvarali u autoput tako da sam morao da skrećem i lutam kroz gradove tražeći alternativne puteve do Siona gde sam na kraju stigao u sumrak.
