Biciklista kad umre ide u Švajcarsku. Ko voli da pedala ovo je definitivno raj na zemlji koji mora da doživi. Zahvaljujući nezavidnoj ekonomskoj situaciji u Srba, čak četiri moja prijatelja su spas i lepšu budućnost potražili u ovoj zemlji. Slušajući njihove priče odlučio sam odem i doživim Švajcarsku iz svoje perspektive, naravno biciklističke. Tako je i bilo.
"Što da bude prosto kad može da bude složeno" je rečenica moje profesorke matematike iz srednje škole, Olge Mitrović, od (ne)milošte zvene Krivuljarka, koja me progoni celog života. Ni ove moje pripreme za put nisu mogle da me ne podsete na nju. Kao prvo, datum odmora baš i nisam mogao da biram jer su u firmi gde radim svi još početkom godine odabrali svoje datume. Meni je ostao samo ovaj početak avgusta koji je po meteorolozima u Švajcarskoj trebao da bude užasno kišovit. Pored toga opet je proradio moj talenat da se zatrpam poslom pred polazak na odmor tako da je poslednja nedelja pred polazak bila nedelja bez sna. Kao šlag na tortu stiglo me je saznanje da su svi privatni prevoznici koji voze za Švajcarsku pomerili svoje polaske za 2 dana kasnije jer je u Švajcarskoj baš tog prvog avgusta bio dan državnosti, neradan dan, pa naši gasterbajteri nisu imali potrebe da se vraćaju. Uz pomoć interneta saznao sam ono što ni ovi moji prijatelji koji žive u Švajcarskoj nisu znali, a to je da ponovo, posle ko zna koliko godina, na liniji Beograd Cirih ide VOZ, preko Hrvatske, Slovenije i Austrije. Divno je znati da neću morati da 2 dana svog odmora provedem čekajući na autobuse, ali voz mi je totalno promenio planove jer je polazio sutradan u 10 ujutru, tako da sam imao manje od 12 sati da završim poslić koji sam radio, sredim bicikl i spakujem se, pošto naravno nisam video smisla da se pakujem dan ranije.
Završio sam poslovne obaveze, spakovao sve što sam, u tom trenutku, mozgom koji je radio sa maksimum 5% svog kapaciteta procenio da će mi trebati, napunio NiMH baterije koje jedva da drže 2 dana, seo na mog saputnika marke Scott i krenuo put železničke stanice.
Voz je bio pirlično prazan (što je i inače slučaj kako su mi rekli), a ljubazni kondukter mi je odabrao predivno mesto na ulazu u prvi vagon gde smo stacionirali bicikl. Ono što nisam znao, to je da sam za bicikl trebao da kupim posebnu, specijalnu, medjunarodnu kartu, tako da sam plaćao dodatnu kartu u svakoj zemlji kroz koju smo prošli. Kada se sve skupi transport bicikla me je koštao 10-tak evra.
Put do Zagreba je za mene bio fenomenalan. Ako zanemarimo budjenje na graničnom prelazu sa Hrvatskom zbog provere pasoša, mogu da kažem da sam ceo put prespavao. Spavao bih verovatno i do Ciriha (ah da, voz do Ciriha putuje 24 sata), ali je u Zagrebu nastala apsolutna katastrofa. U voz je ušlo sigurno 15-tak procenata više ljudi nego što je bilo mesta, tako da su stajali, sedeli po podu, a sve u svemu u toj gužvi stalno gurali moje prevozno sredstvo za koje sam uredno platio kartu. Spasa nije bilo, niti je san smeo da dođe na oči koje su bile stalno uprte prema njemu. Samo sam se molio da do Ciriha isti ostane u voznom stanju. Neću iskoristiti ovu priliku da vam prepričavam tužne gasterbajterske priče jadnih naših Ex-YU pečalbara, koji su stigli za 10-tak godina da KAO zaborave naš jezik.Sve u svemu, kad smo prošli Austriju otarasili smo se većine njih tako da sam mirnije mogao da čekam Cirih, koji mi je bio krajnja vozna destinacija.
U Cirihu me dočeako drug Nikola koji mi je na blic pokazao znamenitosti istog i poklonio vinjetu:
Švajcarska je zemlja do te mere uređena, da ukoliko želite da vozite bicikl u njoj, dužni ste da platite godišnju registraciju koju lepite na svoj bicikl.
Da li zato što sam previše očekivao, tek, Cirih na mene nije ostavio nikakav utisak. Jeste lepuškast grad, ali po meni ništa posebno. Tako sam odlučio da se u njemu zadržim samo jedan dan i već sutradan, umesto da čekam vatromet povodom dana državnosti Švajcarske, krenem na put ka Alpima i mom drugom prijatelju Saši.
"Što da bude prosto kad može da bude složeno" je rečenica moje profesorke matematike iz srednje škole, Olge Mitrović, od (ne)milošte zvene Krivuljarka, koja me progoni celog života. Ni ove moje pripreme za put nisu mogle da me ne podsete na nju. Kao prvo, datum odmora baš i nisam mogao da biram jer su u firmi gde radim svi još početkom godine odabrali svoje datume. Meni je ostao samo ovaj početak avgusta koji je po meteorolozima u Švajcarskoj trebao da bude užasno kišovit. Pored toga opet je proradio moj talenat da se zatrpam poslom pred polazak na odmor tako da je poslednja nedelja pred polazak bila nedelja bez sna. Kao šlag na tortu stiglo me je saznanje da su svi privatni prevoznici koji voze za Švajcarsku pomerili svoje polaske za 2 dana kasnije jer je u Švajcarskoj baš tog prvog avgusta bio dan državnosti, neradan dan, pa naši gasterbajteri nisu imali potrebe da se vraćaju. Uz pomoć interneta saznao sam ono što ni ovi moji prijatelji koji žive u Švajcarskoj nisu znali, a to je da ponovo, posle ko zna koliko godina, na liniji Beograd Cirih ide VOZ, preko Hrvatske, Slovenije i Austrije. Divno je znati da neću morati da 2 dana svog odmora provedem čekajući na autobuse, ali voz mi je totalno promenio planove jer je polazio sutradan u 10 ujutru, tako da sam imao manje od 12 sati da završim poslić koji sam radio, sredim bicikl i spakujem se, pošto naravno nisam video smisla da se pakujem dan ranije.
Završio sam poslovne obaveze, spakovao sve što sam, u tom trenutku, mozgom koji je radio sa maksimum 5% svog kapaciteta procenio da će mi trebati, napunio NiMH baterije koje jedva da drže 2 dana, seo na mog saputnika marke Scott i krenuo put železničke stanice.
Voz je bio pirlično prazan (što je i inače slučaj kako su mi rekli), a ljubazni kondukter mi je odabrao predivno mesto na ulazu u prvi vagon gde smo stacionirali bicikl. Ono što nisam znao, to je da sam za bicikl trebao da kupim posebnu, specijalnu, medjunarodnu kartu, tako da sam plaćao dodatnu kartu u svakoj zemlji kroz koju smo prošli. Kada se sve skupi transport bicikla me je koštao 10-tak evra.
Put do Zagreba je za mene bio fenomenalan. Ako zanemarimo budjenje na graničnom prelazu sa Hrvatskom zbog provere pasoša, mogu da kažem da sam ceo put prespavao. Spavao bih verovatno i do Ciriha (ah da, voz do Ciriha putuje 24 sata), ali je u Zagrebu nastala apsolutna katastrofa. U voz je ušlo sigurno 15-tak procenata više ljudi nego što je bilo mesta, tako da su stajali, sedeli po podu, a sve u svemu u toj gužvi stalno gurali moje prevozno sredstvo za koje sam uredno platio kartu. Spasa nije bilo, niti je san smeo da dođe na oči koje su bile stalno uprte prema njemu. Samo sam se molio da do Ciriha isti ostane u voznom stanju. Neću iskoristiti ovu priliku da vam prepričavam tužne gasterbajterske priče jadnih naših Ex-YU pečalbara, koji su stigli za 10-tak godina da KAO zaborave naš jezik.Sve u svemu, kad smo prošli Austriju otarasili smo se većine njih tako da sam mirnije mogao da čekam Cirih, koji mi je bio krajnja vozna destinacija.
U Cirihu me dočeako drug Nikola koji mi je na blic pokazao znamenitosti istog i poklonio vinjetu:
Švajcarska je zemlja do te mere uređena, da ukoliko želite da vozite bicikl u njoj, dužni ste da platite godišnju registraciju koju lepite na svoj bicikl.
Da li zato što sam previše očekivao, tek, Cirih na mene nije ostavio nikakav utisak. Jeste lepuškast grad, ali po meni ništa posebno. Tako sam odlučio da se u njemu zadržim samo jedan dan i već sutradan, umesto da čekam vatromet povodom dana državnosti Švajcarske, krenem na put ka Alpima i mom drugom prijatelju Saši.
0 коментара: