Ostatak mog aktivnog biciklistickog odmora proveo sam stacioniran kod mog prijatelja Saleta u gradicu Sion-u. Sion se nalazi u francuskom delu zemlje i sam je glavni grad istoimenog kantona. Njegova nadmorska visina je nesto preko 600m i okruzen je vencem Alpa i nekolicinom predivnih i jako poznatih svajcarskih skijalista.

Prvo skijaliste koje sam obisao je Nandaz. Jedan od slogana ovog mesta koje sam video na putu ka vrhu  "Mountains are our world" dovoljno objasnjava lepotu u kojoj sam uzivao. Ovde sam video i neverovatno veliku branu  La Grande Dixence, najvecu na svetu (jos jedno mesto gde su snimani filmovi o Dzems Bondu). Ispod brane se nalazi i crkva, posvecena svima kojima su poginuli u procesu izgradnje iste.

Nakon brane obisao sam Montanu (jedno od dva mesta u spojenom skijalistu Cranes-Montana). Naravno moje odusevljenje pogledima i uredjenim, markiranim biciklistickim stazama nije jenjavalo. Ovaj kanton je inace vrlo poznat po njihovim bikovima kao i borbama istih.

Nakon Cranes-Montana skijalista za kraj sam ostavio poslasticu - Verbier. Ono po cemu je meni ovo mesto bilo interesantno su Bernardinci. Ovi psi, sa burencetom oko vrata, geografsko poreklo vucu bas iz ovog mesta. Verbier je pun turista i u letnjem periodu, verovatno zato sto ima mnogo biciklistickih downhill staza. Jedina mana je sto su ga naselili masovno Englezi.

I to bi u kratkim crtama bio kraj mojih putesestvija po svajcarskim Alpima. Kompletan album sa slikama moguce je videti i na adresi:

Svajcarska biciklisticka tura album



Bez obzira na sve poteškoće stvorili su se svi uslovi da san krene da se ostvaruje. Ja sam u Švajcarskoj, ispod mene je moj bicikl, na svu sreću još uvek u voznom stanju, a ispred mene su kilometri i kilometri predivnih švajcarskih biciklističkih ruta. U konsultaciji sa Nikolom odlučio sam da do Siona koji mi je sledeća bitna destinacija idem ipak preko Alpa, ali da usput prođem pored jezera oko Lucerna, šta me neće previše skrenuti sa pravca. Naravno videvši lepote istih poželeo sam da malo više uživam u njihovim čarima pa sam svojevoljno proširio rutu.

Čim se malo izađe iz naseljenog dela Ciriha pored puta se vrlo često može videti stoka, pre svega krave i ovce. Švajcarska je zemlja u kojoj su seljaci posebno cenjeni, tako da je velika čast biti seljak i imati kuću na selu i čuvati stoku. Ove su krave ograđene stujnom žicom tako da je nemoguće da se desi kao u Beogradu da konji izađu i prošetaju autoputem a da niko ne zna šta da radi s njima.

Kantonalni put kojim sam od Ciriha išao prema Cugu (Zug) većim delom je prolazio kroz predivnu šumu sa izuzetno visokim drvećem, tako da mi sunce nije moglo ništa. Cug je 30tak kilometara udaljen od Ciriha i prelep je gradić. Ja sam imao tu sreću da sam obalom jezera i šetalištem prošao baš kada su bili prepuni jer su u toku bile manifestacije povodom proslave dana državnosti. Ono što ovaj deo Švajcarske čini različitim od ostatka je to što ovde dolazi do čudnog ukrštanja vazdušnih struja pa vlada mediteranska klima. Kao dokaz tome su i palme kojih ima u izobilju.

Iz Cuga, prelazim na drugo jezero na kome leži još jedan prelepi grad - Lucern. To je jedan od najvećih letnjih turističkih centara u Švajcarskoj. Klima je i ovde blaža nego u ostatku zemlje. Zaštitni znak Lucerna svakako je drveni most, koji je sagrađen još u 17-tom veku i kao takav je najstariji drveni most u Evropi. Most je naravno renoviran, pogotovu posle požara koji ga je zahvatio krajem prošlog veka. Dugačak je oko 170m i celom dužinom ukrašen je cvećem.

Pošto mi svest prosečnog srpskog radnika nije dozvolila da platim za mene neverovatnih, a za Švajcarce uobičajnih, 160 eura za krevet u apartmanu za prenoćište, rešio sam da se u sumrak zaputim dalje prema Waggis-u i da na granici između dva grada razapnem šator.

Moja prijateljica Jelena bi mi sada verovatno (opet) rekla: "možeš ti da pobegneš iz sela, ali selo iz tebe nikad neće". Naime, za one koji ne prepoznaju list, u celoj Švajcarskoj ja sam našao da legnem baš pod šljivu. Pošto sam se lepo odmorio, i svario jučerašnji kebap, nastavio sam put, sada direktno u smeru Alpa. Problem na koji sam naišao je da nigde usput nisam mogao da nađem AA baterije, tako da dobrih 40-tak kilometra puta nisam mogao da pratim na GPS-u. Sreća je ipak bila na mojoj strani jer nisam imao mnogo dilema, tako da nisam odstupio od puta koji sam trebao da pratim. Usput sam na par mesta nailazio na ostatke pirotehnike kojom su prethodnog dana Švajcarci slavili dan svoje državnosti. U mestašcetu Erstfeld sam kupio zalihe "šećera", dopunio se vodom i krenuo polako u uspon. Na putu prema vrhu ima dosta česama i izvora. Sva voda na koju naiđete na Alpima je za piće, jer nema nikakvih zagađivača.

Negde na 1600mnv naišao sam na predivan prizor planinskog jezera sa stokom na ispaši. Ubrzo zatim našao sam se na prvom vrhu koji sam savladao - "Passo San Gottardo" na 2106mnv. Posle kraćeg odmora na jezeru sa predivnim pogledom na okolne vrhove usledio je fanstastičan spust na 1100mnv do turističkog mesta Airolo koje se nalazi u podnožju.

Airolo pripada italijanskom govornom području. Iskoristio sam ovu priliku da jedem pravu italijansku picu u piceriji u centru grada, i moram da priznam da mi se baš dopala. Da me ne bi mrak opet zatekao kao prethodnog dana u Lucernu rešio sam da krenem dalje i potražim smeštaj u nekom od narednih mesta, a da se što više približim donjoj tački sa koje sutradan krećem na drugi, glavni uspon. Na moje veliko razočarenje smeštaj ipak nisam našao. U mestima kroz koje sam prošao nisam video ni jedno živo biće, iako su u par dvorišta razbacane dečije igračke odavale utisak da tu ipak neko živi. Pored svega italijanski deo je mnogo siromašniji od nemačkog, putevi su lošiji, a mesta siromašnija i pustija. Tako sam na kraju i ovde bio prinuđen da prespavam u šatoru, u šumi, na nekih 1100mnv.

Sutradan sam rano ustao i krenuo put vrha. Dobra stvar je da je na ovom putu bilo mnogo manje saobraćaja, verovatno jer je bilo jutro i radni dan. Nažalost, zadovoljstvo da uživam u predivnom pogledu dok se penjem, kvarili su mi oblaci kojih je bilo svuda i koji su smanjivali vidljivost na manje od 5m. S druge strane, zahvaljujući tome što nisam blenuo sa strane, vrh Passo della Novena sam popeo  nešto pre 11 sati prepodne.

Ovim je najteži deo moje priče bio odrađen. Sada je sledio spust sa 2478mnv (najviša tačka na kojoj sam bio) na 600mnv na koliko se nalazi Sion. Uz put sam prošao kroz mnogo turističkih mestašceta, uglavnom usredsređenih na zimski turizam i skijanje.

Prvi problem na koji sam naišao prilikom spusta su moje zadnje Avid hidraulične kočnice. Pod silinom tereta one su se često pregrevale tako da sam morao da stojim pored puta i čekam da se ohlade. Zatim sam prošao kroz totalnu provalu oblaka jer nisam našao gde da se sakrijem pošto kućice koje se grade u ovom delu nemaju strehe! Na kraju na par mesta kantonalni putevi su se pretvarali u autoput tako da sam morao da skrećem i lutam kroz gradove tražeći alternativne puteve do Siona gde sam na kraju stigao u sumrak.


Bartos Hazarski, ucesnik Tour de France, na svom profilo okacio je sliku svoje noge nakon 18-te etape takmicenja, i evo kako one izgledaju



Biciklista kad umre ide u Švajcarsku. Ko voli da pedala ovo je definitivno raj na zemlji koji mora da doživi. Zahvaljujući nezavidnoj ekonomskoj situaciji u Srba, čak četiri moja prijatelja su spas i lepšu budućnost potražili u ovoj zemlji. Slušajući njihove priče odlučio sam odem i doživim Švajcarsku iz svoje perspektive, naravno biciklističke. Tako je i bilo.
"Što da bude prosto kad može da bude složeno" je rečenica moje profesorke matematike iz srednje škole, Olge Mitrović, od (ne)milošte zvene Krivuljarka, koja me progoni celog života. Ni ove moje pripreme za put nisu mogle da me ne podsete na nju. Kao prvo, datum odmora baš i nisam mogao da biram jer su u firmi gde radim svi još početkom godine odabrali svoje datume. Meni je ostao samo ovaj početak avgusta koji je po meteorolozima u Švajcarskoj trebao da bude užasno kišovit. Pored toga opet je proradio moj talenat da se zatrpam poslom pred polazak na odmor tako da je poslednja nedelja pred polazak bila nedelja bez sna. Kao šlag na tortu stiglo me je saznanje da su svi privatni prevoznici koji voze za Švajcarsku pomerili svoje polaske za 2 dana kasnije jer je u Švajcarskoj baš tog prvog avgusta bio dan državnosti, neradan dan, pa naši gasterbajteri nisu imali potrebe da se vraćaju. Uz pomoć interneta saznao sam ono što ni ovi moji prijatelji koji žive u Švajcarskoj nisu znali, a to je da ponovo, posle ko zna koliko godina, na liniji Beograd Cirih ide VOZ, preko Hrvatske, Slovenije i Austrije. Divno je znati da neću morati da 2 dana svog odmora provedem čekajući na autobuse, ali voz mi je totalno promenio planove jer je polazio sutradan u 10 ujutru, tako da sam imao manje od 12 sati da završim poslić koji sam radio, sredim bicikl i spakujem se, pošto naravno nisam video smisla da se pakujem dan ranije.
Završio sam poslovne obaveze, spakovao sve što sam, u tom trenutku, mozgom koji je radio sa maksimum 5% svog kapaciteta procenio da će mi trebati, napunio NiMH baterije koje jedva da drže 2 dana, seo na mog saputnika marke Scott i krenuo put železničke stanice.

Voz je bio pirlično prazan (što je i inače slučaj kako su mi rekli), a ljubazni kondukter mi je odabrao predivno mesto na ulazu u prvi vagon gde smo stacionirali bicikl. Ono što nisam znao, to je da sam za bicikl trebao da kupim posebnu, specijalnu, medjunarodnu kartu, tako da sam plaćao dodatnu kartu u svakoj zemlji kroz koju smo prošli. Kada se sve skupi transport bicikla me je koštao 10-tak evra.
Put do Zagreba je za mene bio fenomenalan. Ako zanemarimo budjenje na graničnom prelazu sa Hrvatskom zbog provere pasoša, mogu da kažem da sam ceo put prespavao. Spavao bih verovatno i do Ciriha (ah da, voz do Ciriha putuje 24 sata), ali je u Zagrebu nastala apsolutna katastrofa. U voz je ušlo sigurno 15-tak procenata više ljudi nego što je bilo mesta, tako da su stajali, sedeli po podu, a sve u svemu u toj gužvi stalno gurali moje prevozno sredstvo za koje sam uredno platio kartu. Spasa nije bilo, niti je san smeo da dođe na oči koje su bile stalno uprte prema njemu. Samo sam se molio da do Ciriha isti ostane u voznom stanju. Neću iskoristiti ovu priliku da vam prepričavam tužne gasterbajterske priče jadnih naših Ex-YU pečalbara, koji su stigli za 10-tak godina da KAO zaborave naš jezik.Sve u svemu, kad smo prošli Austriju otarasili smo se većine njih tako da sam mirnije mogao da čekam Cirih, koji mi je bio krajnja vozna destinacija.
U Cirihu me dočeako drug Nikola koji mi je na blic pokazao znamenitosti istog i poklonio vinjetu:
Švajcarska je zemlja do te mere uređena, da ukoliko želite da vozite bicikl u njoj, dužni ste da platite godišnju registraciju koju lepite na svoj bicikl.

Da li zato što sam previše očekivao, tek, Cirih na mene nije ostavio nikakav utisak. Jeste lepuškast grad, ali po meni ništa posebno. Tako sam odlučio da se u njemu zadržim samo jedan dan i već sutradan, umesto da čekam vatromet povodom dana državnosti Švajcarske, krenem na put ka Alpima i mom drugom prijatelju Saši.





Ukoliko ste baš ekstremista po pitanju vožnje bicikla vaša noga može da izgleda ovako. Ovo je noga drumskog bicikliste George Hincapie.

preuzeto sa sajta: http://www.neatorama.com/2011/07/19/a-professional-cyclists-leg/


Kada po snegu i ledu biciklom izadjete napolje to znači ili da imate ozbiljnih problema sa glavom ili da ste težak biciklisticki zavisnik. Ako na sve to dodam da sam bicikl po snegu vozio sa neispravnim kočnicama to dovoljno govori o meni.

Nije da nisam probao i ranije da vozim po snegu, ali sada mi se cela ta priča nekako posebno dopala. Osećaj je predivan, savetujem svima da probaju. Neke od prednosti su što definitivno nema mnogo drugih biciklista (koji su po lepom vremenu uglavnom tu zaduženi da smetaju), napetost jer bicikl cesto sam od sebe krene u pogrešnu stranu, konstantna skoncentrisanost na održavanje ravnoteže.

Za kraj naravno album sa slikama sa mog februarskog zimskog/snežnog bicikliranja:
https://picasaweb.google.com/stolex/FebruarskoZimskoBicikliranje



Pomoćni točkovi su mali točkići (mnogo manji od točka koji imate na biciklu), montiraju se na zadnjem točku bicikla i služe kao pomoć biciklisti dok ne nauči da održava ranotežu na bicikli. Zašto sve ovo pričam? Pa pre nekoliko nedelja zadesio sam se poslovno u Bugarskoj gde sam na jednom bulevaru video ravnopravnog učesnika u saobracaju kako vozi bicikl sa pomoćnim točkićima. Šta reći - BUGARSKA.